Расправа о толеранцији / Rasprava o toleranciji

Просветитељска теза да здрав разум треба да буде једини критеријум у просуђивању свих ствари и у одређивању смерница насег деловања, одредила је Волтеров зивот и рад. Највеци противник здравог разума је црква. Црквене догме не могу да издрзе суд здравог разума. Оне се заснивају на преварама свестенства, предрасудама, сујеверју, лакомислености и незнању људи. Због тога је људе потребно просветити науком и умом. Једино на тај нацин це се смањити моц цркве у јавном зивоту, али и њена власт на подруцју духовности. У тој борби посебно место заузима борба против фанатизма и искљуцивости црквене идеологије.
У том циљу Волтер се није задрзао само на теоријском нивоу, предузео је и неколико конкретних подухвата у борби за спасавање зртава фанатизма. Најпознатији од њих је Расправа о толеранцији (1763). Волтер није могао да не реагује на погубљење протестанта Зана Каласа који је био осуђен на смрт јер је наводно убио сопственог сина зато сто је овај намеравао да пређе у католике. Волтер је у Расправи убедљиво показао нетолерантност свих црквених идеологија која за последицу увек има окрутан фанатизам.